IZVEŠTAJ CeSID-a

Izveštaj CeSid-a o monitoringu medija u praćenju predizborne kampanje, u periodu od 27. 09. do 06. 10.

Rezultati monitoringa u ovom periodu odnose se na četiri povezane ali praktično različite faze. Prva faza je poslednja nedelja pred izbore kao vrhunac kampanje, naredna su dani izborne tišine, zatim postizborni period i konačno početak kampanje pred drugi krug izbora.

Poslednji kvartal monitoringa medija pred izbore 29. 07. 2002. (uključujući i dane predizborne “tišine“) nije doneo ništa bitno novo, kako u ponašanju aktera (“prljava kampanja“ je ostvarila kulminaciju), tako i u ponašanju medija – i dalje marljivo “objektivističko“ beleženje zbivanja sa “sigurne distance“, odnosno dalje pripreme za “niski start“ POSLE. Inflacija kandidata nije davala previše prostora izrazitijem favorizovanju (neovisno od “žalopojki“ pojedinih aktera), mada se trojka na čelu trke jasno izdvojila u pogledu zapremljenog publiciteta.

U kampanji je puštana u pogon sve teža artiljerija, verbalna ali i oboružana nešto “čvršćim“ argumentima (jaja, kamenje i flaše u Čačku); verbalni rat izbornih štabova postepeno je prenošen i u iskaze neposrednih aktera. Odbijanje neposrednog dijaloga (koji se kod nas, začudo, zove “duel“, dakle, dvoboj, borba!) dovelo je do javnog postavljanja pitanja iz dana u dan (“Izborni štab Miroljuba Labusa danas pita Vojislava Koštunicu da li je u predsedničkoj kampanji u tako velikoj panici da mu jedino preostaje rečnik Ivana Markovića i Gorana Matića“, BK Telefakt, 23. 09), s jedne, odnosno cinično-patetičnog prozivanja aktera KOJI NIJE u neposrednoj trci, s druge strane (Koštunica na mitingu u Smederevu: “Đinđić je želeo raspisivanje predsedničkih izbora da poverujemo u šarenu lažu da će oni ostati na vlasti do 2004. godine. Ako se to desi, svaki grad u Srbiji postaće mrtav grad. Srbija sa njima i pod njima više se može“, Studio B, 23. 09.). Toliko o političkoj korektnosti aktera.

REČ-DVE O RASPOREDU PUBLICITETA

Tokom ove kampanje učestalije nego tokom ranijih pojavljivali su se izveštaji o “osmatranju“ medija, zasnovanih na različitim metodologijama i pristupima, pa time i uočenim osobenostima. To je dobro, jer čini sliku o ponašanju medija kompleksnijom i višedimenzionalnom. Nije dobro u onim situacijama kada se primenjuje “odokolna“ metoda (“sve se vidi golim okom, ne treba nikakvo posebno istraživanje“, iskaza javno jedan “ekspert“ i ostade živ!). Najčešći model je kvantitativni metod (brojanje pojavljivanja kandidata, zapremljen prostor/vreme), najčešće u različitim vremenskim odsečcima.

U CeSID-u smo razvili i već pet godina primenjujemo nešto drugačiji metod – kombinaciju kvantitativnog i kvalitativnog metoda.

Raspored publiciteta merimo ne samo na manifestnom (“aktivno predstavljanje“ – govor o sebi), već i na dubinskom nivou (“pasivno predstavljanje“ – govor o drugom i govor drugog). Na taj način merimo koliko sadržaji (političke) komunikacije, koju upražnjavaju akteri kampanje, deluje na medije i kako oni te sadržaje “pakuju“. Bilo je dosta pritužbi nekih neposrednih aktera na “ponašanje“ pojedinih medija u smislu “deficita“ publiciteta naravno, datom njima), odnosno “suficita“ publiciteta za neke “druge“. Pošto su ove pritužbe dolazile s raznih strana, to se može smatrati indirektnim dokazom da su mediji, naravno ne svi, u osnovi upražnjavali ekvidistancu prema kandidatima, što je izazivalo ljutnju onih koji su smatrali da treba da budu “favorizovani“. Podaci s, recimo, državnih medija ukazuju da ljutnji nema mesta.

Programi RTS

Dakle, kandidati koji su objektivno imali najviše prilike da se samopredstave načinom svoje kampanje (“negativna kampanja“) dizali su publicitet svojih oponenata “pasivno“ ih predstavljajući (najčešće kroz kritiku).

Drugi nivo kvalitativne analize je delovanje “okruženja“ neposrednih aktera (recimo, izborni štabovi, ali i državne institucije u kojima oni paralelno participiraju), koji ove aktere takođe “predstavljaju“, tj. povećavaju im (ili umanjuju) publicitet. Dobar primer ovog načina proširenja publiciteta (“indirektna kampanja“) je akcija “Ponosni na Srbiju“ Vlade Srbije koja, formalno, nije deo predizborne kampanje nijednog od kandidata, ali može nositi “pozadinske“ efekte. Doduše, s obzirom na “razvrstavanja“ unutar same Vlade, pozadinski efekti su bili relativno ravnomerno raspoređeni!

U analizi medijskog pokrivanja kampanje strogo smo razdvajali priloge o pojedinim kandidatima koji su se odnosili na njihove (paralelne) državne funkcije od neposrednog korteširanja u funkciji izbora.

LICEMERJE PREDIZBORNE “TIŠINE“

Mediji su se uglavnom strogo čuvali kršenja izborne tišine, uz samo sporadične slučajeve gde to nije u potpunosti ispoštovano.

Ono što je medijima bilo “strogo zabranjeno“, neposrednim (a pogotovo posrednim) akterima nije. Pri čemu je njihova “glasna tišina“ dobila veoma sofisticirane oblike: telefonsko korteširanje na sam dan izbora, SMS poruke propagandne sadržine sa direktnim pozivima da se glasa za pojedinog kandidata, propagandni materijali u poštanskim sandučićima potencijalnih birača i sl.

POSTIZBORNO “HLAĐENJE“ POLITIČKE ATMOSFERE

Rezultati prvog kruga izbora su donekle relaksirali “usijanu“ političku atmosferu i pružili priliku za racionalniji pristup od tumačenja političkog nadmetanja kao “nastavka rata drugim sredstvima“. Nadmenost i “nepomirljivost“ rivalskih opcija se uglavnom transformisala u pravcu (prećutnog) zajedničkog traganja za modelima nužne buduće koegzistencije, uz uslov da izbori uspeju.

Mediji su se u ovoj fazi, kao i u nastavku kampanje za drugi krug, još više distancirali od neposrednog učešća čak i u ocenama i komentarima rezultata; zato su (pojedini od njih) bili preplavljeni istupima “ekspertskih“ analitičara opšte prakse, čije (pr)ocene su varirale od sjaja do očaja, sa znatnom količinom protivrečnih iskaza, neretko i uz nedovoljnu distancu, pa i primese neskrivene pristrasnosti i neukusnih kvalifikacija, koje ozbiljnim analitičarima ne priliče.