IZVEŠTAJ CeSID-a

Izveštaj CeSID-a o monitoringu medija pred predsedničke izbore
(Do izborne tišine)

CeSID je pratio ponašanje medija i u ovom ciklusu predizborne kampanje za predsedničke izbore u Srbiji. Praćeni su sledeći mediji:

Štampani: Politika, Danas, Večernje novosti, Blic i Nacional

Elektronski: RTB-Dnevnik 2, RTB-Izborna hronika (6 dana), Studio B-Vesti u 7, BK Telefakt i TV Pink-Infotop (ali i večernji program od 19-22:00)

Utisak posmatrača je da se, sudeći po medijskom pokrivanju, ovi izbori ODRŽAVAJU NEGDE DRUGDE: mlaka kampanja predsedničkih kandidata propraćena je adekvatnim tretmanom u medijima, rutinski, skrajnuto i gotovo “otaljavajuće“. Mediji su objavljivali ono što su “morali“ iz pristojnosti prema kandidatima i prema (gotovo potpuno ravnodušnoj) javnosti i - ništa više od toga. Izostajali su, s retkim izuzecima, i analitički komentari novinara i stručnih eksperata. Sve u svemu, postupanje kandidata u kampanji diktiralo je i medijske sadržaje. Čak nije bilo ni izrazitijih “retoričkih pikanterija“ i govora netrpeljvosti (što je obeležilo kampanju za septembarske izbore), ako se izuzme gotovo unisono obrušavanje na “virtuelnog“ sa-učesnika predsedničke trke - Vladu Srbije i premijera. Sredstva “pozitivne“ kampanje su, izgleda, istrošena i svodila su se na beskonačno ponavljanje istih obećanja i “pretnji“ (kroz plaćene TV i radio spotove) u koje verovatno ni sami kandidati više ne veruju. O tome dovoljno govori i činjenica da su kandidati malo koristili rezervisane termine za predstavljanje svojih programa na “državnim“ elektronskim medijima - nisu imali čime da popune 2 minuta, koliko iznose rezervisani termini.

Model izveštavanja u medijima je ponovo saobražen “objektivizmu“, tj. opreznom ekvi-distanciranju od svih kandidata, ponekad i uz ignorisanje pojedinih događaja vezanih za kampanju (što smo utvrđivali komparativnim praćenjem medija koji nisu bili predmet analize, recimo radio i TV B92).

Karakteristično je, ponovo, bilo ponašanje državnih elektronskih medija, koji su izveštavanje o predsedničkoj “kampanji“ marginalizovali koliko god je bilo moguće. Tako su, recimo, u Dnevniku 2 RTB objavljene u proseku 2 informacije po emisiji o aktivnostima predsedničkih kandidata (prosečno 38 sekundi po prilogu), pri čemu, recimo 20. i 25. 11. nije bilo NIJEDNOG priloga). Nepopunjeno vreme neposrednih aktera “nadoknadili“ su pobočni, posredni akteri, o kojima je objavljeno u proseku 2,7 priloga (u prosečnom trajanju od 80 sekundi po prilogu). Više od trećine ovih priloga zapremila su saopštenja Republičke izborne komisije (36%), a oko četvrtine (27%) saopštenja različitih stranaka o podržavanju, odnosno osporavanju pojedinih kandidata.

Od 26. 11. uvedena je (ponovo) specijalizovana emisija “Izborna hronika“, kojom su predizborne teme još više skrajnute sa glavne informativne emisije. Koncepcija emisije je ponovo anahrona: u principu, proširene (neke) vesti sa Dnevnika 2 RTB, sa eventualnim vizuelnim i tonskim pokrivanjem nastupa kandidata.

Indikativno je da su izborni štabovi kandidata vrlo retko koristili mogućnost koju im daje RTS, da u formi dvominutnog priloga po sopstvenom izboru predstave svog kandidata. Razlog tome je zapravo nepostojanje kampanje na osnovu čega bi se ťkrojiliŤ ovakvi prilozi. U prethodnoj kampanji bilo je mnogo češće ovakvih priloga, jer su kandidati putovali po Srbiji, održavali tribine, mitinge, skoro svakodnevno, sada je toga bilo znatno manje. Zato su izborni štabovi pribegavali raznim dovijanjima (repriziranjem već emitovanih priloga, starih i po dve nedelje ili pojavljivanja “svog“ kandidata na kulturnim manifestacijama koje nisu imale nikakve veze sa izborima, osim “slikanja“.

Očekivanja da će “nedržavni“ elektronski mediji, oslobođeni obaveza koje važe za državne, imati drugačiji pristup izveštavanju o kampanji nisu se ostvarila. Tako je, recimo Studio B, vesti u 7, posvetio 34% predizbornog izveštavanja kandidatima odnosno 66% posrednim akterima kampanje. Ukupno vreme za dve nedelje posmatranja odgovara nešto više od JEDNE-I-PO prosečnE emisijE vesti ove TV. Među posrednim akterima kampanje, najviše medijskog vreme su zapremili prilozi o podršci, odnosno uskraćivanju podrške nekom od kandidata, pri čemu je uočena značajna nesrazmera u publicitetu rivalskIH strana na glavnoj političkoj sceni.

ŠTAMPANI MEDIJI

Iako po prirodi medija novine imaju “prednost zadrške“ u odnosu na elektronske (pojavljuju se dan kasnije u odnosu na događaje), u ovom slučaju to je više bio hendikep. I ono malo kampanjskih “mrvica“ probrale bi prethodne večeri TV i radio stanice, tako da je mrtvilo kampanje ostavljalo još upečatljiviji utisak u analizi produkcije poslenika Gutenbergove galaksije - osobito u žanrovskoj gotovo jednoobraznosti: red vesti (najčešće), red faktografskih izveštaja s citatima (dosta zastupljeno) i, kao pravo “osveženje“ poneki, rutinski otaljani intervju sa “kandidatima“. Često ni jedan ni drugi učesnik nisu imali previše toga da pitaju, odnosno da daju odgovor, mimo već poznatih didaskalija.

O odnosu štampanih medija prema predizbornim aktivnostima predsedničkih kandidata govori i zapremljeni prostor: gotovo kao izmereno apotekarskim terazijama, tri novine “popularnije“ provenijencije odvojile su praktično identičan udeo svog ukupnog prostora neposrednim kandidatima: Blic (12,1%), Nacional (12,7%) i Večernje novosti (11,9%). Uglavnom, znatno manje nego sportu, ili crnoj hronici. Tzv. “dnevno-političke“ novine, Politika i Danas čak znatno manje (do 5, odnosno 8%).

Raspored priloga o predstavljanju kandidata je bio “ravnomerno disproporcionalan“: recimo, 30:53:16% u Blicu, 31:56:13 u Nacionalu i 41:39:20% u Večernjim novostima, no ova disproporcija je u najvećoj meri “zasluga“ onih kandidata koji su kampanju sprovodili “negativno“, tj. više kritikujući svoje rivale, nego afirmišući svoj program (ako su ga uopšte nudili!).