ISTRAŽIVANJE CeSID-a

Istraživač: Srećko Mihailović, spoljni saradnik CeSID-a

Izborne ponude političkih stranaka

“Građani stoje sa strane i zgroženi gledaju.”
(Nadežda Gace i Milenko Dereta, Danas, 20-21. decembar 2003.)

Savet stranačkim propagandistima
(1) Nemojte lagati;
(2) Ako vec prihvatate mogucnost da nešto slažete, nemojte to ciniti bez velike nužde;
(3) Ako vec lažete, pazite da vas ne uhvate!
(Opšte mesto)

“Najviše se laže pre izbora, za vreme rata i posle lova”
(pripisuje se Bizmarku)

Ciljevi ovog istraživanja vezani su za prikupljanje grade o izbornim ponudama 19 politickih stranaka i koalicija i njihovu analizu. Pritom je posebna pažnja orijentisana na sledecih nekoliko pitanja:

(1) klasifikacija izbornih ponuda na odredene grupe teme (po sadržaju),

(2) deskripcija medijuma preko kojih se izborne ponude prezentuju gradanima,

(3) deskripcija komunikacijskog karaktera izborne ponude – prvenstveno je u pitanju dostupnost, razumljivost, svrhovitost i uverljivost ;

(4) ideološki karakter celine izbornih ponuda - populizam, demagogija…

(5) strategija ciljnih grupa – kojim se društvenim grupama šalju poruke;

(6) struktura celine izbornih ponuda, izborne ponude raznih stranaka izmedu konsenzusa i frontalnog sukoba;

(7) fokusiranje izbornih ponuda vs. identifikacija tema koje se izbegavaju;

(8) stepen utopicnosti izbornih poruka - izborne ponude izmedu realnosti i (novogodišnjih) želja;

(9) stepen kricnosti prema tudim izbornim ponudama;

(10) prisustvo kritike prošlosti u predstavljanju i afirmaciji sopstvene izborne ponude.

Da li u ovom istraživanju analiziramo izborne ponude ili izborne poruke. Polazeci od toga da je izborna ponuda tek jedna od izbornih poruka, u našem istraživackom fokusu stoji izborna ponuda programskog karaktera. Nas interesuje, iskljucivo, ono što stranke kažu/napišu da ce raditi onda i ako dodu na vlast.

Vremenski, istraživanje je fokusirano na pretposlednju sedmicu izborne kampanje, tj. za period od 15. pa zakljucno sa 21. decembrom 2003. godine. Naravno, evidencija ce se prikupljati i nakon ovog perioda ali u kontekstu jednog šireg i dugorocnijeg istraživanja.

Metodi i tehnike su prilagodeni sadržaju istraživanja (videti prilog). Oslonili smo se, pre svega, na analizu sadržaja, deskripciju prezentacija izbornih ponuda, intervjue sa ljudima iz izbornih štabova, intervjue sa ljudima iz markentiških agencija, posmatranje predizbornih skupova, evidenciju i analizu dijaloga u medijima i reinterpretaciju nalaza ranijih i skorašnjih javnomnjenskih istraživanja.

S obzirom da je ovo istraživanje deo šireg istraživanja o ostvarljivosti i ostvarivanju izbornih ponuda u meduizbornom periodu, ovde ce biti iznet tek manji deo dosadašnjih nalaza, a treba imati na umu da dublja i preciznija analiza tek predstoji. Ono što je do sada ucinjeno, uradeno je u veoma kratkom vremenskom periodu, otuda i odredene nepreciznosti i nešto veca uopštenost nego što smo to želeli. Uz sve to, posebno ogranicenje je vezano za stranacku neutralnost Centra za slobodne izbore i demokratiju – izbegavali smo sve ono što može da bude shvaceno kao kritika ili pohvala odredene stranke. Pošli smo od toga da je u ovom trenutku mogucna samo opšta evaluacija, dakle ono što se ne odnosi ni na jednu stranku posebno, niti na jedan izborni program posebno.

* * *

Godina u cijim poslednjim danima imamo iznudene parlamentarne izbore (koje su gradani Srbije dvotrecinski priželjkivali još u prolece 2002. godine) odlazi verovatno sa našim masovnim željama da se nikad ne ponovi. Ubijen predsednik vlade i to u zaveri ljudi koji nisu bili udaljeni od njega, druga je godina u kojoj gradani ne mogu da izaberu predsednika države, raspuštena Skupština (rastegljivog sastava), lopova na sve strane i na najvišem nivou, otpuštenih ljudi više nego ikad, a i zaposlenih malo ko retko kad i manje ili gotovo manje nego penzionera. O standardu i da se ne govori. Najmanje polovina gradana tvrdi da živi teško podnošljivo ili nepodnošljivo. Institucije u rasulu, ne podržavaju ih ni oni koji se kunu u njih. Nikakvo je i poverenje u politicke institucije, a gradani masovno shvataju politiku kao veliko zamajavanje . U stvari, zamajavanje naroda je u Srbiji politicka konstanta! - Iako sve to nije gore nego što je bilo, rezultanta svega toga je to što svaki drugi medu mladim ljudima želi da napusti ovu zemlju, isto kao i svaki peti medu onima starijim od 30 godina. I tu je nešto bolje nego što je bilo, ali je mnogo gore nego što se ocekivalo!

Uz sve ovo, imamo (izvanredne) izbore, taj dan kada se sve okrene na glavu i kada smo u jednom cudesnom “preobratu”, kada oni koji imaju moc bivaju bez moci, a ona pripadne onima koji je nikada nemaju osim u izborima, s vremena na vreme, kada se uloge izmene. U tzv. primitivnim narodima to su rituali izvrtanja, to su one igre kada kralj i kamarila - simbolicno, dakako - gube moc a ona se premešta kod plemenika koji se tog dana rasterecuju i oslobadaju svega teškog, a od sutra “jovo nanovo”. Danas, u modernom svetu, ova igra, to simbolicko razrešenje kriza, biva zamenjena izborima. Za razliku od vecine tog modernog sveta, kod nas se ovo igra bez dovoljno razumevanja, a naš covek i nije baš sklon ucešcu u igri, a i kada igra tu je dosta šmire, nema dovoljno uživljavanja, nekako se u igru ne veruje!

Izbori su dan kada nemocni treba da izaberu one koji ce da ih vode u naredne cetiri godine. Da potvrde one koji su bili na vlasti ili da izaberu bolje. Pitanje je, medutim: Kako prepoznati dobre i bolje? Ili, kako se ljudi odlucuju kome ce dati svoj glas. I upravo u tom dati je gotovo suština razumevanja izbora: glas se daje i nešto se, zauzvrat, traži. Politicke stranke, pak, koje se takmice (kod nas se bore) za vlast nude obecanje i traže glas za njih. Zašto naglašavam ovu banalnu istinu. Zato što je u ovakvom prilazu znatno jasnija visoka apstinencija gradana na izborima: gradani im ne daju glas. Njima, to jest svim politicarima i politickim strankama!

Naše polazno pitanje glasi: Na osnovu cega se gradani opredeljuju za koga ce da glasaju? I tek u kontekstu odgovora na to pitanje, razmotricemo smislenost izbornih kampanja i izbornih ponuda!

Na nivou nauke rec je o pitanjima koja uobicajeno pripadaju politikologiji izbora, a delom i psihologiji izbora:

(1) Za koje se politicke stranke i kandidate gradani opredeljuju?

(2) Kako tece proces opredeljivanja, kako se taj proces vrši?

(3) Zašto se opredeljuju baš za te a ne za neke druge – cinioci opredeljivanja?

(4) Kako se može uticati na ta opredeljenja?

Od ovih pitanja u fokusu naše pažnje je, zasada, tacka 3; dakle, na osnovu cega se gradani opredeljuju za politicke stranke, odnosno kandidatske liste na izborima?

Medu relatino brojnim razlozima koji se vezuju za izborno opredeljenje i brojnim modelima interpretacije izbornog opredeljnja, ovde se ogranicavam na tri cinioca (ista ona koje sam koristio i u prvom istraživanju višestranackih izbora, 1990. godine):

(1) Politicka, odnosno stranacka identifikacija (to jest psihološka povezanost ili osecaj lojalnosti prema odredenoj stranci);

(2) Racionalno glasanje (ukljuciv i razne druge formulacije: “ekonomsko” glasanje, “interesno” glasanje, “problemsko” glasanje); i

(3) Glasanje na osnovu imidža (image) stranke, stranackih lidera i kandidata.

U kontekstu opšteg odnosa prema izborima – participacija ili apstinencija – i postojanja ili nepostojanja samog izbornog opredeljenja, postavlja se pitanje kvantifikacije ovih kategorija. Po mojoj proceni, realno biracko telo broji oko 5.500.000 gradana

- Oko 40% punoletnih gradana (tj. oko 2.200.000) pokazuje znake politicke identifikacije, njima je a priori jedna stranka bliža od drugih i oni uglavnom za nju i glasaju; tu je oko 10% clanova (tj. oko 550.000); oko 20% simpatizera (tj. oko 1.110.000); i oko 10% (tj. oko 550.000) onih koji su blago (“plitko”) povezani sa strankama..

- Oko 20% gradana (tj. oko 1.100.000) su politicki i izborno pasivni; nedospeli do politike; njima se, kasnije, pridružuje najmanje još 10%, tj. 550.000 iz grupe izborno neodlucnih gradana, pa je minimum negde oko 30%, tj. 1.650.000 apstinenata.

- Oko 40% (tj. oko 2.200.000) gradana je izborno neopredeljeno (u proseku najcešce se može izborno aktivirati tri od cetiri pripadnika ove grupe; dakle ne više od 30%).

Dakle, za izbornu kampanju je bitno pitanje kako na svoju stranu privuci ili odgovoriti od druge strane ovu gotovo trecinu birackog tela, tj. oko 1.650.000 gradana? Izborna ponuda je fakticki njima namenjena. Naravno, tu je i nastojanje da svoje opredeljenje potvrdi i pojaca onaj deo birackog tela koji se vec identifikuje sa našom strankom. Na drugoj strani, eventualna težnja da se privuku glasaci drugih stranaka, pa i oni koji imaju plitku identifikaciju sa svojim strankama, po pravilu je bezuspešno na kratke staze i na brzinu.

Neka opšta obeležja ove grupe potencijalnih biraca su poznata. Medu njima je najviše onih sa dna socijalne hijerarhije, više ima manje obrazovnih nego onih sa najvišim obrazovanjem, više je siromašnih, a manje bogatih, više žena nego muškaraca, više najmladih i najstarijih biraca nego onih sa srednjim godinama, više onih sa periferije nego iz urbanih centara…

O racionalnom glasanju

U osnovi i pri “izboru” stranke sa kojom cemo se identifikovati, a ako nemamo takvu stranku onda pri izboru stranke za koju cemo glasati, važe dva tipa razloga, pretežno racionalni izbor i pretežno emocinalni izbor (tj. imidž stranke, lidera…). Racionalni rezon je prisutan kako u opredeljivanju za neku stranku u koju se uclanjavamo, ili je simpatišemo ili medu razlozima zbog kojih nam je neka stranka ipak bliža nego druga. Na slican nacin deluje opredeljujuce i imidž strnke i lidera.

Slika koja se dobija u pokušaju da se izmeri tzv. racionalno glasanje, tj. izborno opredeljivanje na osnovu odredene argumentacije, drukcija je od slike na osnovu odgovora na pitanje: Za koga cete glasati na narednim izborima?. Radili smo tako što sam izabrao 10 problema sa vrh rang liste problema koje gradani u javnomnjenskim istraživanjima navode kao najvažnije. rec je o sledecim problemima (redosled navodenje je sasvim slucajan): ulazak u Evropsku uniju, ostvarivanje nacionalnih interesa, podizanje zivotnog standarda, politicka stabilnost u zemlji, privatizacija, privredni razvoj zemlje, razvoj demokratije, socijalna prava i sigurnost, sprecavanje kriminala i korupcije, uspostavljanje pravne države. Za svaki od ovih problema zaposlene smo pitali šta misle koje su dve stranke koje bi najuspešnije rešile dati problem. – Pokazalo se da 45% ispitanika ili ne zna da odgovori na ovo pitanje ili smatra da nema stranke koja može da uspešno rešava navedena pitanja, dok 55% ispitanika daje odredene odgovore.

Tabela 1: Racionalni izbor – mišljenje o tome koje politicke stranke mogu uspešno da rešavaju najvažnije društvene probleme (u %)

Legenda: 1. Ulazak u EU, 2. Ostvarivanje nacionalnih interesa, 3. Podizanje životnog standarda; 4. Politicka stabilnost u zemlji, 5. Privatizacija, 6. Privredni razvoj zemlje, 7. Razvoj demokratije, 8. Socijalna prava i sigurnost, 9. Sprecavanje kriminala i korupcije, 10. Uspostavljanje pravne države.

Drugi nalaz iz poredenja racionalnog i realnog izbora vezan je za velike razlike izmedu zanimanja najnižeg i najvišeg statusa, tj. izmedu NK i PK radnika na jednoj strani i strucnjaka (sa višom i visokom školskom spremom) na drugoj strani .

Tabela 2: Racionalni izbor i izbor na osnovu imidža – NK i PK radnici i strucnjaci (u %)

Pogledajmo pak, poredenje odgovora o tipu izbornog opredeljnja na osnovu racionalnog izbora i na osnovu imidža na jednoj strani, i odgovora na pitanje za koga cete glasati, na drugoj strani.

Tabela 3: Koju stranku najvise vezujete za ulazak u Evropsku uniju?

Tabela 4: Koje stranke najvise vezujete za ostvarivanje nacionalnih interesa?

Tabela 5. Koje stranke najvise vezujete za ulazak u podizanje zivotnog standarda?

Utisci o izbornoj ponudi

Da li nam se izborne ponude svode na takmicenje u obecanjima i izbegavanje govora o teškocima i crnim danima koji nas još cekaju. Kada je rec o sadržajima ponuda, utisak broj jedan je da tu nema nikakvog ukazivanja na teškoce u ostvarivanju obecanog, na brojne obaveze onih kojima se obecava, na to da ih ceka još dosta crnih dana i da svi zajedno možemo da racunamo na “znoj i suze”, uz nadu da je smisleno izbacivanje krvi iz ove poznate sintagme koja se pripisuje Cercilu iz vremena posleratne obnove Engleske .

Drugi generalni utisak vezan je za brojnost lista izmedu kojih se odlucujemo i otuda i obilja ponuda sa kojima treba da se suocimo. Na 19 menija je gotovo bezbroj jela, ne zna se koje je bolje. Voda curi na usta, a placanje niko ne pomice. Da li se u tom mnoštvu može šta razaznati, da li se gospodin Obicni (gradanin) u tome može snaci? Moj utisak je da se od šume ne vidi drvece i da ce se teško odluciti oni kojima je radi odluke potrebna kampanja. U ovom kontekstu može se reci da je cinican ali ne i potpuno neistinit stav: Nema toga što nije ucinjeno kako bi se biraci zbunili!

Treci opšti utisak je vezan za cinjenicu da se u ponudama uglavnom govori ŠTA (samo se dele obecanja), a veoma malo i retko ko, o tome KO (ko ce to da uradi, koja ekipa, koji eksperti) i KAKO ce da uradi. I dok se može reci da nema, barem u našim kampanjama, dovoljno razloga ni za postavljanje ni za odgovor na pitanje: “A ko ce to da plati?”, ipak bi nam odgovori na pitanja KO ce i KAKO ce da radi bili itekako korisni.

Četvrti utisak se odnosi na velelepnost obecanja. Nekako se previše obecava – em je mnogo obecanja, em su ona velika. Sve to nalici na spiskove lepih želja, na snove, cak. Bilo bi lepo kada bi se to ostvarilo i kada bi bilo ostvarljivo u tom kratkom meduizbornom periodu. Lepa buducnost je ipak dalje nego što nam obecavaju, a i dalje je nego što smo svi mislili kada smo se okrenuli od prošlosti i krenuli ka buducnosti. - Da li su lepa obecanja tek mamac za birace, pa ako se nešto upeca, tim bolje! Znaju, naravno, propagandisti u politickim strankama (ili oni placeni) da što nam je teže utoliko lakše prihvatamo obecanja pa i lakše poverujemo onima koji nam obecavaju. Da li to neko, možda, zloupotrebljava naše teškoce. Zar nije dovoljno iskustvo sa obecanjima datim uoci poslednjih izbora (parlamentarnih). Bilo bi dobro da se ima na umu i dubina razocaranja u slucaju neostvarivanja obecanog. Ili, možda racunaju na našu lakovernost i tzv. kratko pamcenje. - Nekako u skladu sa nerealnim stranackim obecanjima su nerealna ocekivanja glasova .

Peti utisak vezan je za za “obezvodenu” Srbiju – dvojica u Hagu, jedan ubijen, jedan “pao”, a jedan drži rec a ne i vlast, pa kao i da ga nema! Vodica koliko hocete, sada su u trci za tron. Zaboravili stranke što je i normalno za one koji iza sebe nemaju baš mnogo likova, ali ne i za, u našim uslovima, masovne stranke! Pogledajte koliko je u ovoj kampanji prisutna stranka kao takva, - dakle tim, ekipa - a koliko voda sam i usamljen, lep i prepametan! Najkomicnije je to kod koalicija, kad se onako poredaju i gledaju kojekude!

Šesto, opredeljenje za manje loše kao jedini opredeljenje. A šta sa onima koji ne veruju nikome i ne vide ni jednu politicku snagu koja može da ostvari ponudeno. Njima preostaje ili da se distanciraju od svega, a za takav postupak se ne može reci da je racionalan, ili, ponovo – da glasaju za najmanje one koji su najmanje loši. A to je vec nešto što smo naucili, pocev od devedesetih! Naravno, i ovde je problem: Kako prepoznati one najmanje loše!

Sedmo, beskrupulozna manipulacija cinjenicama: “Nismo mi bili na vlasti”, “Tada je svima bilo bolje”, “Mi se nismo promenili”, “Lopovi nisu kod nas”…

Osmo, jedan od retkih kvaliteta u ovom preizbornom vremenu je taj što stranke koje mogu ocekivati siguran ulazak u Skupštinu Srbije idu samostalno na izbore – dakle glavnu rec u buducoj Skupštini nece voditi koalicije sa nedefinisanom odgovornošcu, vec stranke i ljudi sa imenom i prezimenom. Otuda, nema vadevina na sledecim izvanrednim izborima!

Deveto, najveci pad u nivoa na kojem su predstavljane izborne poruke dogadao se povremeno na televiziji, u Tv-predstavama posle kojih je sasvim logicno pitanje: Pa zar ce ovi da nam vode zemlju? Umesto izborne ponude i kritike, rasprave i dijaloga, argumenatcije i suceljavanja argumenata dobijamo, evo vec danima, spektakl. Možda je to nekome, na pocetku, i zanimljivo, privlacno, ali se brzo sa svakim minutom pretvara u jednu tužnu a ponekom gledaocu i ogavnu predstavu, bez jasnog cilja i bez nekog narocitog smisla. Ako nekim slucajem izostane spektakl imamo nesrecne voditelje koji se trude da po svaku cenu posvadaju ucesnike. Nisu srecniji ni voditelji kojima stvar izmakne iz ruku, pa vodenje emisije preuzimaju ucesnici koji su najgrlatiji, najspremniji za nadvikivanje i oni koji imaju distancu prema pristojnom ponašanju. Spektakl je zasicen svadom, lažima, nadvikivanjem, podmetanjem, sitnijim i krupnijim medusobnim uvredama… Kao da im je cilj da vidimo da su oni baš takvi kakvi su, a ne da ucvrste ili ospore opredeljenja gledalaca, da ih preoblikuju, da ih snabdeju argumentima i kontraargumentima, da ih ubede ili da im omekšaju cvrstinu opredeljenja. Otuda, umesto da odmeravamo argumente, mi se na osnovu efemernih utisaka opredeljujemo za ili protiv. Debata, rasprava, dijalog – to su forme komunikacije koje su po svojoj prirode racionalne a znatno manje emocionalne, one se obracaju razumu a ne emocijama. U izvrnutom znacenju kakvo nam se predstavlja, one bude ono najprimitivnije u nama ili tek jedno uprošceno opredeljivanje za jedne ili za druge ili protiv i jednih i drugih. Obracaju nam se kao da smo gomila, masa, a mi smo kao javnost.

O lakovernosti –
da li su u pravu političari koji su uvereni da nam je narod lakoveran?

Lakovernost je u kolokvijalnom govoru oznacena sintagmom o “kratkom pamcenju naroda”. Kao, naš narod brzo zaboravlja, lako ga je prevariti, “pucina pusta”. Da li je narod zaista tako tupav, da li mu se može proturiti “rog za svecu”?

* Da li su lakoverni oni koji su glasali za Miloševica 90. i kasnijih godina ili za SPS? A nije bilo da nije bilo – masovno! Da li se moglo drukcije? Ko je u novonastalim uslovima mogao da se ponaša drulcije? Da li je to bila rezutanta svega onoga što se dešavalo u socijalizmu? Da li je to masovno opredeljenje bilo rezultanta prosocijalistickih i pronacionalistickih opredeljenja? Da li smo na drugoj strani imali samo socijalisitcku i nacionalisticku opoziciju? Da li je, uopšte uzev, bilo drugacijih ponuda? Da li je uopšte bilo autoriteta sa drugacijim ponudama dostupnih gradanima?

* Indikator lakovernosti je ulaganje u Dafiment i slicne banku – da li bi to danas ljudi uvideli (prokljuvili) ili bi ponovo naseli. Da li bi naseli da nije bilo takve društvene situacije kakva je bila i da se nije živelo tako kao što se živelo? Da li bi naseli da nije bilo, baž i njihovog okruženja, dosta ljudi koji su uspevali da podignu više para nego što su uložili? Uostalom, ja nisam siguran da li je tu bilo gubitaka, s obzirom da su neki davno još uzeli više nego što su uložili, neki su svoje podigli kada se saznanlo o cemu se tu radi, a trecima država od para sviju nas nadoknaduje ono što su uložili. Zar to nije samo jedna velika raspodela našeg novca u kojoj se uzima onima koji nemaju i onima koji nisu “ni luk jeli ni luk mirisali”, pa se davalo i daje lakovernijim, bogatijim, mocnijim. Ko je onda, posle svega, lakoveran, oni koji su ulagali “novce” u te banke ili mi koji smo to smatrali prevarom? Da nismo mi, možda, prevareni?

* Vidovnjaci, vracare, cuda… horoskopi… mediji koji se time bave…Strah od pomracenja sunca. A da li možemo da budemo lakoverni na jednom a ne-verni ili teškoverni na drugom podrucju života. Zar nije ono da negde želimo da budemo varani? Koliko ljudi veruje u postojanje raja i pakla?

Naspram ovih, naveo bih nekoliko drugacijih razloga koji dovode u pitanje tvrdnje o lakovernosti. Rec je o ciniocima koji dovode do smanjenja lakoverja, ispraznog poverenja, vere na rec…

- Iskustvo 1990-2000. tj. licni uvid u ostvarivanje obecanja (saznajni aspekt)

- Razocaranje u politiku kao delatnost i u izbore kao mogucnost za promene

- Smanjeno prihvatanje objašnjenja okolnosti kojima se pravdaju neuspesi, bilo da su ona istinita bili da se njime samo racionalizuje neuspeh

- Manje se veruje u potrebu da se “zbog viših ciljeva” odloži ostvarivanje za obicnog gradanjina najvažnijih ciljeva

- Širenje i jacanje procesa dekolektivizma i individuacije (personalizma), tj. sve je manje onih koji se osecaju i/ili smatraju delom organske celine (nacije, jedinstvenog naroda, klase, religije…) i/ili pod zaštitom nekakvih organskih celina (države, partije…), uz sve vece preuzimanje licne odgovornosti za svoju sudbinu i sudbinu svoje porodice.

- Pluralizacija politickog života, odnosno izbornih ponuda, tj. prevazilaženje crno-belog dualizma (logike “raj-pakao”); postojanje alternativa

- Pluralizacija posrednika izmedu sveta politike i sveta života, pre svega medija ali i drugih autoriteta; kriticnost medija

- Saznanja o “porocima” vlasti i ljudi u politickim strankama – stvarne ili podmetnute i izmišljene afere; sveopšte iznošenje prljavog veša

Čvrstina lakoverja. Neka uverenja i mišljenja održavaju se dugo i pored svih dokaza. Najcešce ona nisu sama, vec su u “društvu” slicnih uverenja. Njihova cvrstine se opire svemu racionalnom. Poznato je da je cvrstina povezana sa ekstremizmom, tj. uverenja su cvršca ukoliko su ekstremnija. Takode se zna da je cvrstina povezana sa važnocu koju pojedinac pridaje tom uverenju; osecaj životne povezanosti sa nekom strankom daje pojedincu “pravo” da beskrajno veruje bez obzira na sve cinjenice koje to verovanje cine veoma upitnim. Za njih nema alternative. Oni nece da vide ništa izvan onog u šta veruju, postoji “slepilo” prema svemu drukcijem.

Prilog:

Izvori podataka
1. Program stranke
2. Izborna platforma
3. Mitinzi, tribine
4. Medijski nastupi
5. Brošure, leci…
6. Izborne poruke, slogani
7. Intervjui
8. Javnomnjenska istraživanja

Osnovna klasifikacija tema (12 osnovnih tema i 71 podtema)
1. Odnos prema evropskim integracijama.
2. Nacionalni interes
3. Podizanje životnog standarda
4. Politicka stabilnost u zemlji
5. Privatizacija
6. Privredni razvoj zemlje
7. Razvoj demokratije
8. Socijalna prava i sigurnost
9. Sprecavanje kriminala i korupcije
10. Država, vlada i državne institucije
11. Društvene delatnosti
12. Društvene grupe

Odnos prema prošlosti u izbornim ponudama
(1. prošlost se ne pominje, 2. kritika prošlosti, 3. pohvala i odbrana prošlosti)
1. Dalja i daleka prošlost,
2. Socijalizam, komunizam, komunisti,
3. Miloševicevsko/socijalisticko/radikalski period,
4. Prelazna vlast – socijalisticko/dosovski,
5. Izvornodosovski period (dokle je i DSS bila u DOS-u),
6. Dos “minus”,
7. Dos “minus” u ostavci.

Izborne ponude, fenomenološki
1. Najmanje ostvarivo obecanje [najobecanje],
2. Najcešce izbegavana tema [najizbegovanija tema],
3. Najbesmislenija recenica [najkonfuzniji stav], i
4. Najbizarniji stav, izjava [najbizarniji stav].

Obećanja u brojkama
broj zaposlenih,
smanjenje dužine vojnog roka,
za koliko se smanjuju porezi…